Make your own free website on Tripod.com

Istorijat

 

 

“Marko Kraqević i brat mu Andrijaš“ je bugarštica sa elementima balade. Zabeležena je od strane Petra Hektorovića, uglednog pesnika i plemića sa Hvara. Prilikom prvog susreta sa ovom baladom na formalnom planu uočavaju se neke od bitnijih karakteristika bugarštica, a to su dužina stiha i pripevni priložak. Upravo ovi elementi predstavljaju neke od razlika bugarštica i deseteračkih pesama. Bugaršticama se nazivaju pesme starijih zapisa.

Dugo je vođena polemika da li su starije bugarštice ili deseteračke pesme. U bugaršticama je očuvana staroslovenska dvojina, prisutni su znatno arhaičniji elementi nego u deseteračkim pesmama. Bugarštice odlikuju opisi aristokratskog društva, dok se u desetercu prelazi na patrijahalno. Likovi i istorijski događaji su uglavnom isti u ovim stihovnim vrstama narodne poezije, ali su različiti opisi i atributi koji se za njih vezuju. Kao primer može poslužiti lik Marka Kraqevića koji je u bugaršticama opisan kao hajduk i junak čiji su podvizi prikazani kroz internacionalne motive, a u desetercu kao antiturski borac i pomoćnik sirotinji. Do ovih razlika dolazi jer je stepen istoričnosti veći, različite su društvene okolnosti u kojima nastaju varijante bugarštica i deseteračkih pesama. Sve ove činjenice govore u prilog starini bugarštica u odnosu na deseterac.

Balada o Marku i Andrijašu predstavlja najstariji celoviti zapis bugarštice. Zabeležio ju je Petar Hektorović 1555. godine na trodnevnom izletu po moru od Hvara do Šolte. Kao pratioce na tom putu izabrao je dvojicu ribara-Paskoju Deblju i Nikolu Zeta koji su veslali u barci i, kako bi im vreme brže prošlo, pevali su narodne pesme i pričali počasnice. Detaljni opis ovog putovanja Petar Hektorović je objavio 1568. godine u Veneciji, pod nazivom “Ribanje i ribarsko prigovaranje”. U ovom delu Hektorović navodi opis svojih pevača, pa za Paskoju kaže da je star i dobar muž i od njega beleži bugaršticu o Marku Kraljeviću i bratu Andrijašu, a od Nikole, za koga kaže da je prav, mlad i gizdav, bugaršticu o Radisavu Siverincu i Vlatku Udinskom. Hektorović svedoči da su te bugarštice bugarili ili klikovali na starom srpskom načinu. Treću pesmu, koju ribari navode kao pisan, “I kliče devojka” nisu bugarili ni klikovali, već pevali “ potihoro, ne brzeć, … jedan niže držeći, drugi više pojuć”

U poslanici Mikši Pelegrinoviću, Hektorović daje veoma važne folklorističke detalje i pominje srpski način kojim su Paskoje i Nikola svaki po sebi “bugarskicu” bugarili. Predaje mu notni zapis pisni “I kliče devojka” i podvlači razliku u izvođenju bugarštica i pisni. Samim izvinjenjem Mikši što je zapisao pesme “ koje i drugi umiju povidati” Hektorović svedoči o rasprostranjenosti bugarštica u primorju i još navodi da svi “drže i scine bugarskice za stvari istine brez sumnje sfake” pa ih on kao istinoljubac ostavio “ne priloživ ni jednu rič najmanju” .

Zahvaljujući uglednom Hvaraninu Petru Hektoroviću koji je shvatio značaj i lepotu narodnih pesama, očuvani su prvi celoviti zapisi bugarštice. Vreme beleženja većine bugarštica vezuje se za njihovo odumiranje, pa nam Hektorovićevi opisi njihovog izvođenja predstavljaju veliku važnost jer su svedočanstvo vremena, kulture i običaja jednog naroda.

 

Home | Marko | Andrijas | Pesma | Autori